ZAPIS NA BELOJ STENI

 Priče iz Usnilog grada (30)

"Zapis"
(mixed media; 15 x 15 cm)
 Autor: Nadica Janić

Sedi dečak na Beloj steni zagledan u svoje srce koje vidi u oblaku. I trgne se, uplašen. Crna ptica ispisuje trag na Plavom putu. Nosi vetar slova, ukršta ih u reči, stvara slike. Ugleda dečak svoje pretke, tamo, u Beskraju. Iz šarene tkane torbice vadi pisaljku i glinenu tablicu i ispisuje:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, ptica mi kazuje…“

Kao očajan krik nevernice sa rastrgnutom pletenicom, kao bolan uzdah starog i nemoćnog oca koga se sin oslobađa tupim udarcem maljem po pogači na njegovoj glavi, kao ostarela staramajka, bolna, obnevidela, kao plač gladnog deteta, kao čemer i vapaj na ugašenom ognjištu, vrišti Crna ptica zlosutnica. Drhtala je ruka dečaka od kletve majke i predaka. Zaplaka od bola okamenjen dečak. Crna ptica prozbori:

Što to plačeš

Moj tiću

Kamenčiću

Kao da te majka

Od sise oturila

Ni kap kreča u tebi

Eno ti oca u trnju

Traži gnjidu života

Nije ti Bog dao suze

Nego kapi voska

Koje kaplju

Po tebi okamenjenom

(Slobodan Ristović, iz zbirka pesama „Lapot“)

Spusti se noć.

Osvane dan.

Pomilovan, obasjan suncem, zapisuje dečak na tablici:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, praštajte nam za zadanu bol, praštajte nam na zaboravu. Ovaj život nas guši. Ne znamo šta radimo."

I siđe dečak sa Bele stene vedar, slobodan, i ode u Svet.

I danas, ako se zagledate čista srca u oblake, pojaviće se Čudo. Duša čita i neviđeno, nedoživljeno. Jer prvo beše Reč i Reč beše od Boga.

Nadica Janić

ČETIRI LIKA MAJKE ZEMLJE

Duša slovenska (64)

Slovenska mitologija i pravoslavni običaji

Zemlja, mesto odakle potičemo, rodna gruda, otadžbina, je svetinja. U zemlju se zaklinje, za zemlju se bori. Grumen svoje zemlje se nosi kada se odlaza u tuđinu. Sa zavičajem se ponosi. Miris livada i racvetalih voćnjaka se nosi u srcu… Mesto večnog počinka predaka se ne zaboravlja. U plamenu sveća, na Zadušnice, zaiskri sećanje na radost i tugu koje život nosi.

Mnogi pravoslavni običaji su vezani za prirodu, za zemlju - izvor života, i potiču iz staroslovenskih verovanja. Prelaskom na hrišćanstvo obredi i običaji višebožačkih Starih Slovena zadržani su i nisu zabranjivani od strane crkve. I danas se primenjuju prilagođeni savremenim uslovima života. U pravoslavne praznike koji padaju u proleće i leto utkani su staroslovenski običaji vezani za vodu, cveće i radost buđenja života u prirodi. U zimske praznike prenet je kult sećanja i davanja pomena dušama predaka.

Četiri lika Majke Zemlje

Živeći u surovim uslovima i stalnoj borbi sa prirodom naši daleki preci, Stari Sloveni, su joj pridavali božansku snagu i obličja. Majka Zemlja je vrhovno božanstvo, izvor života, hraniteljka i sveto mesto boravka i opstanka čoveka. Smenu godišnjih doba, doba obnove života i doba smiraja u prirodi, tumačili su vladavinom boginja Vesne, Lade, Žive i Morane, promenljivih likova Majke Zemlje.

Četiri lika majke Zemlje

(akril; 10 x 10 cm) Autor: Nadica Janić

Vesna je prikazivana kao nežna, vesela devojčica koja širi miris rascvetalog drveća i daruje prvo voće.

Lada njiše polja zrelog žita obasjanih suncem. Crvene bulke u žitu i cvetne livade. Beli oblaci kao leptiri nagoveštavaju letnji pljusak. Romantične noći ispunjene ljubavlju.

Živa je punoća života. Rađanje dece, sazrevanje plodova. Raskoš i blagodat Majke Zemlje. Daruje ljude srećom i sigurnošću. Boje zlata nagoveštavaju bogatstvo i sigurnost u danima sivila koji neminovno dolaze.

Morana svojim plaštom magle polako zatvara čarobni krug kretanja Života. Nije omražena kod Slovena. Prihvataju i njene dane ali sa zebnjom. Morana upozorava i poštovali su je kao i druge boginje obnove Života.

Boginja proleća - Vesna

Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu. Sloveni su na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morane bila utapana u reku ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Moranom. U molitvama i mnogim magijskim radnjama je bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morana nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje.

Boginja proleća - Vesna

(akril; 10 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

Vesna je donosila slogu i ljubav. Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčići. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan Četrdeset mučenika, 23. mart, i danas slavljen kao Mladenci.

Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti. U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime Vrbica.

Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće.

Roditelji su svojim kćerima rado davali njeno ime. Ovaj običaj se zadržao i do danas, pa je Vesna jedno od najčešćih ženskih imena kod pravoslavnih Srba.

Bogina leta - Lada

Lada je slovenska boginja ljubavi i lepote. Duga zlatna kosa u koju je upleten venac od klasja žita simbolizuje njenu božansku plodnost. Lada u podzemlju, zajedno sa bogom Velesom, boravi sve do prolećne ravnodnevnice, kada izlazi napolje nakon što je Gerovit pušta da blagoslovi Zemlju. Iako njena vladavina počinje 21. marta, ipak je leto godišnje doba koje se vezuje za Ladu. Ona sledi za Vesnom, slovenskom boginjom proleća i obe ove boginje su vezane za plodnost.

 Boginja leta - Lada

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Rituali koji su se obavljali u Ladinu čast najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji obavlja pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: „Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj, a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Takođe, odlika ovog rituala je preskakanje vatre, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od sila zla.“

Boginja jeseni - Živa

Živa je boginja koja daruje život. Ona je jedna od najpoznatijih boginja staroslovenskog panteona. Jedno od njenih imena, Zizileja predstavlja Živu kao zaštitnicu dece, odnosno boginju koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Živa je veoma često prikazana kao trudna mlada devojka zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ova boginja ne bi povredila.

 Boginja jeseni - Živa

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Postojao je ritual gde su muškarci u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive, kako bi odobrovoljili njenu plodnost. U istu svrhu njoj je prinošen danak, obično u cveću i plodovima. Takođe je zabeleženo da je Živi bio žrtvovan petao, poznat kao simbol plodnosti i sunca. Za ovu boginju se vezivalo jesenje godišnje doba.

Prema starim slovenskim verovanjima, na Bogojavljenje boginja Živa pušta na Zemlju svoju živu vodu, i sve zemaljske vode za trenutak postaju svete. Ta živa voda će učiniti da duh vegetacije ponovo oživi i vrati se u svet ljudi, da priroda ponovo buja.

Boginja zime - Morana

Svet starih Slovena sastojao se od tri dela: Java - sveta živih; Nava - sveta mrtvih i Neba - sveta bogova. Nav je podeljen na dva dela: raj i pakao. Morana odnosi duše umrlih barkom od orahovog drveta na večni počinak u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Tako nastaje i kult posvećen dušama, u narodu kao dani posete grobova preminulih – Zadušnice.

Boginja zime - Morana

(akril; 10 x 10 cm)
Autor Nadica Janić

Vuk Karadžić je zapisao narodno verovanje da je Morana noćni leptir koji sedi na grudima onog koji spava donoseći mu strašne snove o smrti. Otuda izraz “noćna mora“. Gavran je u našem narodu povezan sa smrću. Ptica zloslutnica, Moranin glasnik, koja najavljuje smrt.

Kult ove boginje poštovali su zemljoradnici i stočari. Narod je znao da sa Moranom nema nikakvog dogovora i da se njena odluka mora poštovati jer smrt je neumoljiva. Morana je oduvek volela ratnike koje je vrebala. Ratnici su se samo pretvarali da se ne boje Morane (smrti), a da bi zaboravili na nju, pili su medovinu, smatrajući to pića darom slovenskog boga Surija.

Reka Morava nosi ime Morane te se Morana može smatrati vodenim božanstvom jer je po verovanju Slovena voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom Navom.

Orah je Moranino drvo. Oduvek je u Srbiji postojao običaj da orah sade isključivo stari ljudi, jer će onaj ko posadi orah umreti kad stablo posađenog oraha dostigne debljinu njegovog vrata. Tada je orah spreman da se u njega skloni nečija duša. Orah je senovito drvo jer u njemu borave senke naših predaka. Zato ga ne treba seći da se senke ne bi uznemirile. Plod oraha je posvećen mrtvima. Na Badnje veče, koje je praznik mrtvih, orasi se stavljaju u uglove soba kao pokloni mrtvim precima. Orasi su i obavezan sastojak slavskog žita ili koljiva koje se sprema za mrtve. Sama pšenica je tu simbol plodnosti, dok su orasi plod drveta mrtvih. U žrtvi su oni zajedno.

Mrtvi, sem oraha, vole i slamu. Na prostirci od slame se servira večera na Badnje veče. Slama se ostavlja na raskrsnici gde prođe pogrebna povorka da bi se tu zadržao pokojnik, ako bi pokušao da se vrati kući. Slama treba da ga odvuče dalje od kuće u prvih 40 dana posle smrti, dok njegova duša obitava u svetu živih, po mestima koja je voleo za života. Slama se stavlja i u grob, ispod pokojnikove glave. Slama treba da umrlog zabavi, da ga odvoji od porodice da ne bi još nekoga poveo sa sobom.

Narod je verovao da Morana ima pomoćnike, demonska bića koja skupljaju duše umrlih. Neki od tih pomoćnika su prisutni u životu čoveka još od trenuka rođenja. To su babice, demoni bolesti, koje čekaju priliku da porodilju i dete daju Morani. Porodica se od njih štiti raznim ritualnima. Zato se vezuje crveni konac oko bebine ručice, protiv uroka i bolesti.

Morana je i slovenska boginja zime. Pratili su je hladnoća, bolest i pomor stoke. Morana se u davna vremena uvek dočekivala sa velikim strahom. Ispraćala se radosno kada se istovremeno dočekivala boginja proleća Vesna. Mnogi običaji vezani su za ispraćaj Morane. Čak i danas se pravi lutka od slame i pruća koja predstavlja Moranu. Nju je narod spaljivao ili udarao kad dođe proleće. Ritual vezan za Moranu su današnje maškare kada maskirana povorka ljudi “tera” Moranu.

Literatura:

1. V. Čajkanović - Rečnik srpskih narodnih verovanja
2. Š. Kulišić, P.Ž. Petrović, N. Pantelić - Srpski mitološki rečnik
3. M. Tolstoj, Lj. Radenković - Slovenska mitologija 


Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2025.

NOVA GODINA

Početak, pun nade i istraživanja. Nepoznanice na putu iščekivanja i izazova. Tražimo put sreće i uspeha… Lutanja. Spoticanja. Neostvareni snovi i nadanja.

"OMEGA"

Povedi me u san 

(akril na kartonu; 50 x 50 cm)

Autor: Nadica Janić

"U drugoj polovini decembra meseca, dani stanu naglo i sve brže da se osipaju; čovek ih troši i traći lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. A onih nekoliko poslednjih dana, pred Novu godinu, prosto baci kao mrvice iz torbe. I sva pažnja, i sve nade, sve to prelazi u prve dane Nove godine.

Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima."
(Ivo Andrić: "Znakovi pored puta")

ŽIVOT BEZ KUČETA I MAČETA

 

Pitao me je prijatelj da li imam mačku ili psa. Samo sam odgovorila: „Nemam“, a u tom odgovoru je bila moja praznina, moj osećaj samoće tipa „Živi bez kučeta i mačeta“. Da, život bez kučeta i mačeta je prazan i sebičan život.

Imala sam mačku, imala sam kucu. Imala sam zeke, tople, nežne. Uginuli su. Naduli se od zelja. Imala sam golubove, divne ljubavne parove. Uživala sam u njihovom izlivu nežnosti. Odleteli su. Imala sam prepelice, uginule, pukne im čmar od prevelikih jaja, krvare.. Imala sam patka Paču. Našla ga moja Nena, na ulici, na kiši, pri povratku iz škole. Toliko smo ga razmazile da je skakao u krilo i ponašao se kao mačka, a pratio nas kao verna kuca. U bašti se nije odvajao od mene. Oboje smo se radovali kada pronađem glistu. Rastrgan, uginuo…

Imala sam veliku tugu kada sam ih gubila. Te žive duše su odlazile. I više nisam ništa dovodila u moj mali svet carstva uzvraćene ljubavi živih bića, drugačijih od nas ljudi, ali boljih, vernijih, osećajnijih.

Mačku Pegi, pepeljavu macu, dobila je Nena u sedmom razredu od svoje razredne. Živela je 15 godina. Pametna maca je bila. Ujutro bi me dopratila do vrata i na istom mestu sačekala kada se vratim s posla. Prvo bi je pomazila, podigla u zagrljaj, nahranila… Umirala je polako, od starosti. Poslednji put je jedva došla do činije sa vodom. Upadala joj je njuškica u vodu. Mazila sam je po glavi. Hladna. Oči zamućene. Plakala sam. Posle par dana čula sam čudan jauk iz pomoćnog objekta. Tu je, u uglu, umrla. Više nemam mačku. Više se ta ljubav ne može ponoviti.

Imala sam malu, običnu kucu Tinu, nađenu na ulici. Gledale smo se u oči. Njene oči su nekada bile tužne, nekada sa osmehom, sjajem sreće, onako kako sam se i ja osećala. Ubijena je od zlotvora. Više nemam psa. Nemam snage za gubitak divne pseće ljubavi. 

Nadica Janić

DANI...

 "Dodir praznine"
(selfi odraza senke na zidu)
Autor: Nadica Janić

Postoje dani praznine i tihe sete koja se šunja.
Zlokobna, hladna, kao jesenja magla.
 Obavija srce, steže, i ulazi u prazninu duše.
A plesala bih, smejala bih se.
 Obukla bih najlepšu odeću i otišla…
Otišla negde, brzim koracima, u susret radosti.

Postoje dani smirenja, blagosti…
I sedela bih, sama, naslonjena na drvo i slušala tišinu.

Postoje dani nadahnuća.
Sine tako ideja. Beležem. Grabim od zaborava.

Postoje dani kada samo šetam.
 Koraci kao ritam otkucaja sata. Koračam, koračam…
U susret ili se vraćam - svejedno.
 Koraci koji ne znaju pravac, ali me vode.
Vode… Negde. Gde neću stići ili gde se neću vratiti.
 Svejedno - lepo je.

Postoje dani bezrazložne radosti.
Ne prepoznajem sebe u ogledalu. 
Ukradem osmeh bleska duše i sakrijem ga
 u zadnji džep pohabanog ogrtača života.

Postoje dani kada mislim na Tebe.
 Plakala bih, i nikad se utešila ne bih.

Nadica Janić

MUDROST

 

MUDROST

Koja je najštetnija navika? – Brbljivost.

Koja je osoba najjača? – Ona koja je u stanju da razume Istinu.

Koja je osoba najslabija? – Ona koja sebe smatra jakom.

Koja je osoba najpametnija? – Ona koja bdi nad svojim srcem.

Koja je najopasnija zavisnost? – Zavisnost o svom telu.

Koja je osoba najsiromašnija? – Ona koja najviše voli novac.

Koja je osoba najbliža Bogu? – Milostiva.

Kako se odupreti katastrofi? – Radošću.

Kako se odupreti patnji? – Strpljenjem.

Koji je znak zdrave duše? – Vera.

Koji je znak bolesne duše? – Beznađe.

Koji je znak pogrešnog delovanja? – Nezadovoljstvo.

Koji je znak dobrih dela? – Mir u duši.

Koja je osoba mrtva u životu? – Ravnodušna. Izvor: atma.hr Priredila: Nadica Janić

SVAKODNEVICA

 

Gde Dunav ljubi nebo

Foto: Nadica Janić

Jutarnja kafa u krevetu. Pogled kroz prozor. Bor pored Dunava koji se uvek njiše. Vetar zvan "Sto ruža" miriše na vodu, na lišće, na poljsko cveće, na grožđe. 

I tako zagledana, iskrsne misao, sećanje... Otvaram svoju "Plavu svesku". Ruka sustiže misli. Kao nit paučine beleži se titraj duše. 

Dan počinje da teče neumitnim ritmom obaveza. Ali, nastaju i slike, zapisujem na blogu priče, pesme, postavljam muziku koju slušam i delim sa ljudima, znanim i neznanim.

Internet je čudo. Blagodat ljudima. Čitamo širom otvorenu knjigu znanja i umetnosti. Povezujemo se, upoznajemo.

Hvala svima koji me pratite.

Vaša Anima Art (Nadica Janić)   

Plava sveska

„Plava sveska“ i nije plava.

Velika, neugledna svaštara.

Snovi su plavi, blistavi i večni

u mojoj „Plavoj svesci“.

Kao zabluda, kao razočaranje,

kao neutešnost su zgužvane korice

rokovnika iz 19.. godine. 

Zatvarala sam ga u najdublju fioku,

govorila: „Neću više!“ Uzalud je.

A onda opet, ujutro, uzimam rokovnik
i pišem plave snove u „Plavu svesku“.

I lakše mi je. On i Ona postoje,
kao što postoji požutela plava hrizantema,

ispresovana i sačuvana u „Plavoj svesci“,

kao što postoji san o oktobru

kada će On otkinuti uzput plavu hrizantemu

i staviti u Njenu belu kosu.

Nadica Janić