Komunistička partija Jugoslavije
| SFRJ |
 Članak je dio serije: |
|
|
|
|
Druge države |
Komunistička partija Jugoslavije ili Savez komunista Jugoslavije (slv. Zveza komunistov Jugoslavije; mk. Sojuz na komunistite na Jugoslavija), do 1952. godine Komunistička partija Jugoslavije (slv. Komunistična partija Jugoslavije; mk. Komunistička partija na Jugoslavija), je bila komunistička partija u Jugoslaviji. Partija je osnovana 1919. godine u Beogradu pod nazivom Socijalistička radnička partija (komunista) (slv. Socialistična delavska partija (komunistov); mk. Socijalistička rabotnička partija (komunisti)). Nakon početnog uspeha na izborima, kraljevska vlada ju je je zabranila i ona je ostala ilegalna revolucionarna organizacija sve do početka Drugog svetskog rata, 1941. godine.
Tokom rata od 1941. do 1945. godine, predvodila je Narodnoooslobodilački partizanski pokret, koji je porazio sile Osovine i njihove marionetske saveznike, oslobodio Jugoslaviju, i pobedio u građanskom ratu.
Nakon oslobođenja, partija je brzo učvrstila svoju moć, promenila iz temelja državno uređenje i uvela jednopartijski sistem u novoj Jugoslaviji. Partija se raspala na svom Četrnaestom kongresu, januara 1990. godine, a ubrzo zatim je došlo do građanskog rata i raspada Jugoslavije.
Partija, na čijem čelu je od 1937. do 1980. godine bio Josip Broz Tito, je bila prva komunistička partija na vlasti u istoriji komunističkog pokreta koja se otvoreno suprotstavila zajedničkoj politici koju je diktirao Sovjetski Savez i bila je izbačena iz Informbiroa 1948. godine, kada je Staljin optužio Tita za nacionalizam i skretanje udesno. Nakon unutrašnjih čistki, partija je promenila ime u Savez komunista Jugoslavije i usvojila politiku radničkog samoupravljanja i nezavisnog komunizma, poznatu kao titoizam.
[uredi - уреди] Formiranje Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista)
Krajem XIX i početkom XX veka u gotovo svim jugoslovenskim zemljama osnivaju se radničke partije. Prvi svetski rat je ušao u radnički pokret kao prihvatanje osnovnih smernica Druge Internacionale o suprostavljanju ratu i ratnim opasnostima. Pobeda Oktobarske revolucije (1917) bila je podsticaj za dublja revolucionarna kretanja. Revolucionarno buđenje masa proširuje se pod uticajem povratnika iz Oktobarske revolucije iz Rusije i revolucije u Mađarskoj 1919. godine.
U vreme stvaranja Kraljevine SHS, u decembru 1918. godine, rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine dala su inicijativu za ujedinjenje radničkih organizacija u novoj državi. Kongres ujedinjenja socijaldemokratskih partija i organizacija, održan u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine.
Na Kongresu je bio prisutno 432 delegata koja su zastupali 130.000 organizovanih pripadnika klasnog radničkog pokreta iz svih krajeva zemlje. Kongres je doneo odluku o stvaranju Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) - SRPJ(k) - izjasnio se za revoluciju i diktaturu proletarijata i za pristupanje Komunističkoj internacionali. Usvojen je Statut partije, sličan statutima ranijih socijaldemokratskih partija. Izabrano je rukovodstvo partije, a za predsednika, odnosno sekretara izrabrani su Filip Filipović i Živko Topalović.
U novoosnovanu Partiju ušli su na tom Kongresu u celini Srpska socijaldemokratska stranka, Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine, Socijaldemokratska partija Dalmacije i velika većina članstva Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije.
Tada je uz učestvovanje istih delegata održan i Kongres sindikalnog ujedinjenja, koji se izjasnio za jedinstvo sindikalnog pokreta i izabrao Centralno radničko sindikalno veće Jugoslavije. Održana je i Konferencija žena socijalistkinja koja je prihvatila program SRPJ(k). U Zagrebu je 10. oktobra 1919. godine osnovan Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) koji je takođe usvojio program SRPJ(k).
[uredi - уреди] KPJ do zavođenja diktature
Na Drugom partijskom kongresu, održanom od 20. do 25. juna 1920. godine u Vukovaru, usvojen je prvi program Partije, u kojem su izlažene idejno-političke osnove i ciljevi revolucionarne borbe i promenjeno je ime partije u Komunistička partija Jugoslavije. Za nove sekretare partije izabrani su Filip Filipović i dr Sima Marković.
Na opštinskim izborima u martu i avgustu 1920. partija je osvojila opštine u mnogim gradovima (Beograd, Zagreb, Osijek, Skoplje, Niš i dr.), a na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920, dobila je 59 mandata, od ukupno 419 poslaničkih mandata čime je postala treće stranka po broju poslanika u Skupštini. Gledajući po današnjim državama KPJ je svoj najbolji rezultat imala u Crnoj Gori s 38 % glasova, potom Srbiji s 15 % dok je u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji osvojila po manje od 10 % glasova. U leto 1920. godine KPJ je imala preko 65.000 članova, a ujedinjeni sindikati oko 210.000.
Smatrajući Komunističku partiju za pretnju, kralj Aleksandar je, optužujući KPJ da priprema prevrat, iskoristio sukobe sa žandarmerijom i vojskom u štrajkovima rudara Bosne i Hercegovine i Slovenije, te je objavio „Obznanu“, tj. naredio je da se do donošenja Ustava zabranjuje svaka komunistička aktivnost.
Čim je usvojen novi ustav, Skupština je 2. avgusta 1921. godine donela "Zakon o zaštiti države", kojim je komunistička aktivnost kvalifikovana kao zločinačka. U obrazloženju tog zakona KPJ je optužena kao krivac za neuspeli atentat na regenta Aleksandra i atentat na ministra Milorada Draškovića.
Centralni komitet KPJ odlučio je da se uz zabranjenu KPJ osnuje jedna legalna radnička partija preko koje bi komunisti vodili borbu protiv buržoaske vlasti. U januaru 1923. održana je u Beogradu zemaljska konferencija na kojoj je osnovana Nezavisna radnička partija Jugoslavije (NRPJ). Partija je u to vreme imala 1.000 članova i izdavala je svoje novine „Okovani radnik“. Kao odgovor na pojačanu aktivnost KPJ 1924. godine zabranjen je rad NRPJ.
U rukovodstvu Partije stvorene su dve grupe-frakcije. Sukob između frakcija slabio je snagu Partije. U Beču je od 17. maja do 22. maja 1926. održan Treći kongres KPJ. Na Trećem partijskom kongresu postignuto je prividno izmirenje između leve i desne frakcije, a za sekretara je izabran Sima Marković. Ali razmimoilaženja su trajala i posle kongresa.
25. i 26. februara 1928. godine održana je Osma zagrebačka partijska konferencija koja je značajna, jer je na njoj pobedila takozvana zagrebačka linija. Pripadnici linije oštro su osudili i levu i desnu frakciju u KPJ. Na konferenciji je prihvaćen predlog Georgijevića (Josip Broz) da se pošalje pismo Kominterni kako bi ona svojim autoritetom poduprla inicijativu zagrebačke partijske organizacije u uklanjanju frakcionaštva u KPJ.
Četvrti kongres KPJ održan je u Drezdenu, u Nemačkoj od 6. do 12. novembra 1928. godine, istakao je da se Jugoslavija nalazi pred revolucionarnim raspletima. Kongres je osudio levu i desnu frakciju. Za političkog sekretara izabran je Jovan Martinović, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara Partije. Uostalom na ovom kongresu su donesene odluke o stvaranju nezavisnih država: Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Vojvodine i Crne Gore, tj. ovih sadašnjih država, koje se nalaze u susedsvu Srbije a koje su bile u sastavu Kraljevine Jugoslavije.
[uredi - уреди] KPJ za vreme Šestojanuarske diktature
Politička kriza koja je nastala nakon ubistva u Skupštini, uticala je da kralj Aleksandar 6. januara 1929. godine izvrši državni udar, ukine Ustav iz 1921, raspusti Narodnu Skupštinu i zavede diktaturu je značila obračun sa levičarskim pokretima i partijama.
Na inicijativu Kominterne, KPJ je pozvala narod da se oružano suprostavi diktaturi. Vlada generala Petra Živkovića posle ovog poziva je krenula svim sredstvima da uništi KPJ. Prva žrtva je bio politički sekretar KPJ Đura Đaković. U ovim akcijama policije i režima stradali su još i Nikola Hećimović, sekretrar Crvene pomoći, kao i članovi CK KPJ Marko Mašanović, Rista Samardžić, Božo Vidas Vuk, Bracan Bracanović i sedmorica sekretara SKOJ-a.
Do sredine 1932. godine, samo pred Državnim sudom za zaštitu države održana su 83 sudska procesa protiv komunista. Na robiju od 15 godina osuđeni su između ostalih: Josip Kraš, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Otokar Keršovani, Edvard Kardelj, Jovan Veselinov, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič i ostali.
Od 1929. do 1932. nekoliko puta su smenjivani čelni ljudi Partije. U leto 1930. godine, po odluci Kominterne, na čelu novog rukovodstva došli su Filip Filipović i Anton Mavrak. Već naredne godine formirano je privremeno rukovodstvo s Filipom Filipovićem na čelu, a 1932. tu funkciju preuzima Milan Gorkić.
[uredi - уреди] KPJ od 1931. do 1941. godine
Godine 1932. obnovljeno je više pokrajinskih organizacija KPJ u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Vojvodini i Crnoj Gori. Taj proces je ubrzan tokom 1933. i 1934. godine, kada su posobno došle do izražaja posledice ekonomske krize. Na razvitak i aktivnost KPJ u ovom razdoblju negativno je uticala činjenica da je njen Centralni komitet bio u inostranstvu, bez čvršćih veza s organizacijama i bez punijeg uvida u politička kretanja u zemlji.
Stabilizacija KPJ usledila je na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji održanoj 24. i 25. decembra 1934. godine u Ljubljani, kada je Josip Broz Tito izabran za člana CK KPJ.
Pošto Centrani komitet, koji se nalazio u inostransvu, nije mogao efikasno da utiče na rad partijskih organizacija, sredinom 1935. godine obrazovan je Zemaljski biro CK kao operativni organ u zemlji, koji je pridoneo čvršćem povezivanju i usmeravanju aktivnosti partije. Krajem 1935. KPJ je imala oko 3.000 članova.
Da bi sprečio širenje revolucionarnog pokreta, režim je pojačao progone protiv KPJ. Krajem 1935. usledila je policijska provala u kojoj je do marta 1936. uhapšeno 950 članova KPJ, među kojima i najveći deo rukovodstva u zemlji.
U skladu sa odlukom Kominterne o prelasku rukovodstva KPJ u zemlju i o njegovom formiranju iz redova ljudi koji su izrasli u samom pokretu, odlučeno je da Josip Broz, član Politbiroa CK, ode na rad u zemlju sa zadatkom da pripremi formiranje novog rukovodstva. Od decembra 1936, kada je s posebnim ovlašćenjima došao u zemlju, Josip Broz Tito vršio je odlučujući uticaj na razvoj i delatnost KPJ, da bi u avgustu 1937, pošto je Kominterna opozvala Milana Gorkića, i formalno preuzeo rukovođenje partijom.
Tokom 1937. godine unutar KPJ su formirane Komunistička partija Hrvatske i Komunistička partija Slovenije.
[uredi - уреди] KPJ i građanski rat u Španiji
Nakon poziva Kominterne svim internacionalcima da se priključe oslobodilačkom ratu španskog naroda na Pirineje, veliki je bio odziv pripadnika KPJ. Glavna baza za regrutovanje boraca bila je u Parizu. Na Pirinejskim poljima se borilo 1.700 jugoslovenskih dobrovoljaca, od čega je 700 poginulo, a većina je prebegla u Francusku posle pobede Frankove armije. Pred Madridom je poginuo i Blagoje Parović, član CK KPJ i politički komesar 13. internacionalne brigade.
[uredi - уреди] KPJ i Staljinove čistke
Josif Staljin je eliminisao potencijalne konkurente po svom nahođenju. Proglašavao je komuniste za Trockiste, Buharinovce, Petokolonaše i naređivao njihovu fizičku likvidaciju. Služba NKVD odigrala je presudnu ulogu u egzekucijama. Većina optuženika je bila hapšena i odvođena u zatvor Ljubjanka u Moskvi i streljana po kratkom postupku.
U Staljinovim čistkama su nestali i jugoslovenski komunisti: Filip Filipović, Ivan Regent, Đuro Cvijić, Kosta Novaković, Sima Marković, Vladimir Čopić, Rade Vujović, Kamilo Horvatin. Naročito je bio slikovit primer Milana Gorkića. On je iz Pariza pozvan u Moskvu na referisanje. Predočena mu je optužba na preko sedamdeset strana koja ga optužuje da je kovao planove protiv CK KPJ. Gorkić je zatvoren i likvidiran.
[uredi - уреди] Peta zemaljska konferencija KPJ
Od najvećeg značaja za pripreme koje je KPJ preduzimala u cilju osposobljavanja za naredne istorijske zatadke koji su se nalazili, bila je Peta konferencija koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine u predgrađu Zagreba.
Osnovni zaključci su bili da je konferencija razradila političku liniju KPJ u uslovima Drugog svetskog rata. Partija nije dolazila u sukob sa Kominternom ali je slobodnije tumačila njenu generalnu liniju, analizirajući nacionalnu stvarnost.
Na kraju je konferencija izglasala novi Centralni komitet od 29 članova i 9 kandidata za članove, a za generalnog sekretara je izabran Josip Broz Tito. KPJ je u to vreme imala 7.000, a SKOJ 17.800 članova[traži se izvor od 09. 2009.].
[uredi - уреди] KPJ u ratu i revoluciji
Prvih dana maja 1941. godine u Zagrebu je održano partijsko savetovanje na kome je Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije ocenio je da su unutrašnji događaji nametnuli da se na širem forumu partijskog aktiva razmotre martovski i aprilski događaji i donesu odgovarajuće odluke za dalji razvitak oslobodilačke i revolucionarne borbe radničke klase i naroda Jugoslavije.
Nakon Nemačkog napada na SSSR, 22. juna 1941. godine, Tito saziva hitnu sednicu Politbiroa CK KPJ u Beogradu na kojoj je Centralni Komitet izdao proglas narodina Jugoslavije u kome ga poziva na oružanu borbu protiv Nemaca.
Na sednici Politbiro CK KPJ održanoj 4. jula 1941. godine u vili Vladislava Ribnikara u Beogradu, odlučeno je da se od sabotaža i diverija pređe na opšti ustanak; da partizanski rat bude osnovna forma razvijanja ustanka. Na sastanku su prisustvovali: Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Svetozar Vukmanović Tempo i Ivo Lola Ribar. Na tom sastanku oformljen je Glavni štab partizanskih odreda Jugosavije prvenstveno od najužeg rukovodstva Politbiroa. U Glavni štab za Srbiju su pri tom ušli: Sreten Žujović, Branko Krsmanović, Filip Kljajić Fića, Nikola Grulović i Rodoljub Čolaković.
Usledili su sedmojulski pucnji u Beloj Crkvi kod Valjeva i početak ustanka u Srbiji. Već prve godine rata, KPJ imala značajne gubitke među svojim članovima. Tako su u 1941. stradali: Ratko Mitrović, Božidar Adžija, Marko Orešković Krntija, Milan Blagojević, Rade Končar, Dragojlo Dudić i mnogi drugi.
Nakon povlačenja sa slobodne teritorije u Srbiji, Politbiro je održao sastanak u Drenovi, blizu Prijepolja, 7. decembra 1941. Tito je pod utiskom poraza u Srbiji ponudio svoju ostavku, ali ona nije bila prihvaćena. Na sastanku je olučeno da se zabranjuje postojanje paralelnih vojnih formacija na slobodnoj teritoriji i da se vodi oružana borba sa četnicima.
Posle sastanka počelo je zaoštravanje klasne borbe. Počela su sektaštva i levičarska skretanja. Tako je došlo do krvavih odmazdi nad partizanskim borcima i narodom na Kamenoj Gori, blizu Nove Varoši. Ova skretanja su se nastavila i u Crnoj Gori i Hercegovini. Dolazilo je do masovnih streljanja bez presuda.
Pod utisakom međunarodnih dešavanja, Partija je organizovala Prvo zasedanje AVNOJ-a u oslobođenom Bihaću. Tada je AVNOJ doneo sijaset važnih odluka za buduće uređenje Jugoslavije.
U oslobođenoj Foči, doneseni su „Fočanski propisi“.
U prekretnoj godini Drugog svetskog rata (1943), Partija se nalazi pred velikim iskušenjima. Proživljava velike nemačke ofanzive u Bosni i Crnoj Gori. U revolucionarnoj 1943. Glavni Štab je izgubio još jednog svog člana. Na Glamoč Polju je poginuo Ivo Lola Ribar, samo nekoliko dana pre Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu.
Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, donesene su ključne odluke ka proglašenju nove Jugoslavije, zabranjen je kralju povratak u zemlju a Tito je proglašen za maršala.
U 1944. godini Partija se trudi da što više omasovi narodni pokret. Dolaze i vojne misije, priznavanje nove Jugoslavije i početak oslobođenja zemlje. I u ovoj godini, Partija gubi veliki broj svojih članova. Tako je stradao general Franc Rozman Stane. Po ulasku u Srbiju pogunuo je zamenik komandanta Druge proleterske brigade Miodrag Milovanović Lune.
U završnoj godini rata, Partija radi na organizaciji i radu zemlje posle oslobođenja. Surovo se obračunava sa petokolonašima i narodnim neprijateljima. U tom periodu gubi još jednog člana Politbiroa. Na prelazu u oslobođeni Beograd poginuo je član Glavnog Štaba Narodnoslobodilačke vojske Ivan Milutinović. Na kraju godine smrtno je stradao general Petar Drapšin, a na Kosovu je ubijen Sekretar mesnog komiteta KP Kosova i Metohije Miladin Popović.
29. novembra 1945. godine narodno predsedništvo proglašava, u Ustavotvornoj skupštini, Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju i s tom odlukom definitivno ukida u Jugoslaviji monarhiju na čelu sa Petrom II Karađorđevićem i celom dinastijom Karađorđevića.
Partija se okreće izgradnji zemlje. Najvažnije pitanje koje se pred njom postavljalo jeste bilo pitanje agrarne reforme.
[uredi - уреди] KPJ i sukob sa Informbiroom
Početak razlaza između KPJ i SKP(b) započet je rezolucijom Informbiroa 1948. u Bukureštu. Još pre donošenja rezolucije, KPJ je iskljičila iz Politbiroa Sretena Žujovića Crnog i Andriju Hebranga jer su se okrenuli protiv petogodišnjeg plana za izgradnju zemlje i jer su se zalagali da treba u svemu slediti Sovjetske principe.
Jedinstvenost KPJ prema rezoluciji Informbiroa je pokazana na Petom kongresu u Beogradu. Na ovom Kongresu Jugoslovenski CK se branio od Informbirovskih kleveta i iskazao želju da se sa još većom snagom izgradi socijalizam u zemlji.
U velikoj dvorani Vojnopešadijskog učilišta, isto onoj u kojoj je 1946. održano suđenje Draži Mihailoviću, okupilo se 21. jula 1948. 2.344 delegata izabranih od 468.175 članova KPJ, koliko ih je bilo u julu 1948. godine.
Kongres je zasedao šest dana. Izbor za novi CK je bio poslednjeg dana. Izborna komisija na čelu sa Milošem Minićem je proglasila rezultate glasanja oko ponoći. Za Tita je glasalo 2.318 delegata, a samo je 5 delegata je bilo protiv tj. prihvatilo Staljinovu liniju. Tako je novo poverenje dobio stari CK, sa Titom na čelu.
Januara 1949. održan je III Plenum CK KPJ na kome je data puna podrška KPJ u daljem izgrađivanju socijalizma u zemlji.
Nakon druge Rezolucije Informbiroa (IB)-a u Budimpešti 1949. KPJ je još više klevetana u zemljama istočnog Lagera.
Pojedini njeni članovi su proglašavani trockistima, špijunima, agentima i petokolonašima. Došlo je do velikih kadrovskih promena u partiji. U vreme borbe sa Informbiroom (1948-1956), evidentirano je 55.663 lica koja su se izjasnila za Staljinovu liniju. Sukob sa informbiroom je dosta koštao KPJ. Dolazilo je do isključivanja, oduzimanja ordena, spomenica, zasluga, izbacivanja sa posla i zatvaranja.
Bilans sukoba KPJ sa IB-om izgleda ovako: Za Rezoluciju Informbiroa su se izjasnila 2.616 politička funkcionera, 3 člana Politbiroa CK KPJ (Žujović, Hebrang, Nešković), 8 članova KPJ, 16 članova CK republičkih KP, 50 članova oblasnih komiteta i 733 člana sreskih komiteta. Za Rezoluciju Informbiroa su se opredelila 28.880 učesnika Narodnooslobodilačkog rata i 4.153 pripadnika Jugoslovenske armije.
Ukupno je u borbi sa IB-om izbačeno iz Partije 75% članova Partije. Oni su popunjavani vrlo brzo novim, mlađim snagama, vernim liniji kojom ide KPJ. Ipak, sukob sa Informbiroom nije bio nimalo prijatan i stavio je Partiju na najveća iskušenja do tada.
[uredi - уреди] Savez komunista Jugoslavije
U jeku borbe sa Informbiroom, u Zagrebu je od 2. do 7. novembra 1952. bio održan VII Kongres KPJ, na kome je data ocena iskustva borbe protiv Staljina, a takođe je izrečena i kritika staljinizma kao društvenog sistema. Na Kongresu je KPJ utvrdila osnovni pravac društvenog razvoja na osnovama samoupravljanja. U isto vreme započeto je menjanje revolucionarne organizacije u skladu sa novim društvenim uslovima i potrebi pri prelasku na samoupravljanje. Kongres je usvojio izveštaj Tita i konstantovao da uvođenje raničkog samoupravljanja u preduzećima ima odlučujući značaj za dalji razvoj i učvršćivanje socijalističke demokratije u zemlji.
Kongres je predložio da Narodni front preraste u jedinstvenu i aktivnu masovnu političku organizaciju-Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ).
Kongres je rešio da Komunistička partija Jugoslavije promeni naziv u „Savez komunista Jugoslavije“, po Savezu između komunističkih Partija koju je nekad predlagao Lenjin.
Posle privremene stabilizacije partije, dolazi nova bura. Zbog svojih članaka u listu „Nova misao“, Milovan Đilas je skrenuo pažnju na sebe. Ovakvi članci su imali previše liberalistički karakter i kritiku komunizma.
Na III Plenum Saveza komunista Jugoslavije u Beogradu januara 1954. Plenum je doneo odluku da je Milovan Đilas vodio liniju suprotnu političkoj liniji čitavog Saveza, da je uneo zabunu u javnosti i naneo ozbiljnu štetu komunistima i čitavoj zemlji, da se lično izolovao iz čitavog saveza i svojim radovima utirao put ka razbijanju idejnog i organizacionog jedinstva Saveza komunista Jugoslavije, pa je zato Milova Đilas isključen iz CK SKJ, udaljen sa svih funkcija i kažnjen poslednjom opomenom. Kasnije je na sastanku osnovne organizacije u beogradskom rejonu u kome živi isključen i iz Partije.
Nakon stabilizacije odnosa sa Sovjetskim Savezom i završetka dugotrajne borbe sa Informbiroom, Savez komunista Jugoslavije nastavlja sa učvršćivanjem svoje linije. Sedmi kongres SKJ održan je u Ljubljani aprila 1958. godine u prisustvu 1.795 delegata. Kongres je istakao da je razvijanje društvenog samoupravljanja jedan od glavnih zadataka komunista. Sedmi kongres je usvojio novi Program Saveza komunista, koji je označio ciljeve za koje se bore komunisti Jugoslavije u spoljnoj i unutrašnjoj politici.
Decembra 1964. godine u Beogradu je održan VII kongres Saveza komunista Jugoslavije, koji je dao svestranu analizu rezultata i uspeha, stabilnosti i teškoća u razvitku jugoslovenske zemlje. Na njemu su postavljene idejne osnove i stvoreni preduslovi za privrednu i društvenu reformu.
Jula 1966. godine održan je Brionski plenum CK SKJ koji je isključio Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića zbog zloupotreba Službe državne bezbednosti. U Beogradu je marta 1969. godine održan IX kongres SKJ, na kojem je glavni referat podneo Tito. Na ovom kongresu dominirala su pitanja u vezi sa sprovođenjem privredne i društvene reforme u Jugoslaviji. U spoljnoj politici SKJ, će se ubuduće boriti za učvršćivanje nezavisnosti, poštovanja suvereniteta i za ravnopravne odnose među narodima i državama.
SKJ se nalazi u ozbiljnoj krizi 1970, 1971. i 1972 godine. Pojava MASPOK-a u Hrvatskoj i rađanje liberalističkih ideja u Srbiji su počeli da iz temelja ljuljaju čitav SKJ. Nakon prvih pojava nacionalističkih shvatanja u Hrvatskoj, došlo je do reakcije u CK SKJ radi suzbijanja ovakvih pojava.
O ovim promenama u Hrvatskoj govorila je Savka Dabčević-Kučar. Ona je podnela referat u kome je podržavana takva linija od strane CK Saveza komunista Hrvatske. Na 22 sednici CK SKH Savka Dapčević je potvrdila da je masovni pokret u Hrvatskoj deo politike Saveza komunista Hrvatske. Za konsolidaciju političke situacije u zemlji značajna je 21. Sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu gde je Tito osudio ovakve promene u Hrvatskoj. Posle ovoga svoje ostavke su podneli Savka Dabčević, Miloš Žanko, Mika Tripalo, Pera Pirker, Marko Koprtl i Janko Bobetko. Takođe je odlučeno da se sa dosadašnjih funkcija smene dosadašnji predsednik i potpredsednik CK Zagreba Srećko Bijelić i Dragutin Haramija, a za novog predsednika CK KPH izabrana je Milka Planinc.
Dijamentralno suprotno od nacionalističkih skretanja u Hrvatskoj u Srbiji su se pojavile liberalističke struje u najužem rukovodstvu CK Srbije. Akcent je bio na ekonomiji tj. liberalnijem ekonomskom modelu, većim ovlašćenjima direktora privrednih subjekata. Naravno to je bilo u suprotnosti sa Radničkim samoupravljanjem koje je sve više postajalo kočnica daljem ekonomskom razvoju. Glavni predstavnici bili su: predsednik CK SKS Marko Nikezić, Sekretar SKS dr Latinka Perović, Predsednik Pokrajinskog komiteta CK Vojvodine Mirko Čanadanović i sekretar Miloš Radojičić. Pod velikim pritiscima, svi pomenuti su podneli ostavke na svoje funkcije i članstvo u Savezu komunista. Posle toga je usledila velika „čistka“ među privrednicima u Srbiji i veliki broj direktora firmi, uspešnih privrednika je smenjen. To je imalo ozbiljne posledice na ekonomski razvoj Srbije. Umesto Nikezića i Perovićeve izabrani su dr Tihomir Vlaškalić i Nikola Petrović.
Maja 1974. godine u Beogradu je održan Deseti kongres SKJ na kome je glavni referat podneo Tito. Kongres je usvojio referat i dao jednodušnu podršku daljem učvršćenju ravnopravnosti, bratstva i jedinstva naroda i narodnosti i još veću afirmaciju spoljne nesvrstane politike.
Jedanaesti kongres SKJ je održan u Beogradu juna 1978. godine. Tito podnosi referat „Savez komunista Jugoslavije u borbi za dalji razvitak socijalističke samoupravne i nesvrstane Jugoslavije“. Kongres je obavezao komuniste da moraju biti svuda gde se odvija politička i samoupravna aktivnost radnih ljudi i građana.
[uredi - уреди] Kriza i raspad Saveza komunista Jugoslavije
Posle Titove smrti (1980), Savez komunista Jugoslavije, verbalno, na sve načine pokušava da očuva jedinstvo. Svi se zaklinju u Tita. Kolektivno rukovodstvo koje je došlo na mesto Tita je razjedinjeno i svako gleda pre svega interese republike koju predstavlja.
Devedesetih godina dolazi do najteže krize Saveza i konačnog kraja. Poslednji pokušaj očuvanja jedinstva pokušan je na XIV vanrednom kongresu SKJ u Beogradu 1990. godine. Na kongresu se vodila oštra polemika između predstavnika delegata Srbije i Slovenije. Delegati iz Srbije su predlagali očuvanje jedinstva SKJ, dok su delegati Slovenije zahtevali labaviji savez tj. stvaranje Saveza radničkih saveza komunista. Nakon dva dana verbalnog rata između Srba i Slovenaca 22. januara 1990. u 22,30 predsednik Saveza komunista Slovenije Milan Kučan, pruža ruku i pozdravlja Milana Pančevskog, predsedavajućeg i kreće prema izlazu iz dvorane, zajedno sa 106 slovenačkih delegata, a nedugo potom, posle kraćeg ubeđivanja i konsultacija, a kao znak podrške slovenačkom rukovodstvu, usledio je i izlazak delegata iz Saveza komunista Hrvatske predvođenih svojim predsednikom Ivicom Račanom.
Oko ponoći 22. januara 1990. kongresna dvorana je ispražnjena. Tako se Savez komunista Jugoslavije politički dezintegrisao i formalno prestao da postoji, a uskoro je počeo raspad SFRJ i ratovi s njim povezani.
[uredi - уреди] V. također
- Popis političkih stranaka nastalih od Saveza komunista Jugoslavije
- Titoizam
- Savez socijalističke omladine Jugoslavije
- Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije
[uredi - уреди] Eksterni linkovi
